Dobiješ priliku da u sred svoje zemlje odeš na to evropsko posle jebenih 20 godina i očekuješ da će bar sad postojati taj žar u našoj reprezentaciji. Onda prvo pogledaš sastav i formaciju koja treba da izađe na teren i već tu ti se malo poljulja samopouzdanje. Ali dobro, nema veze, idemo jako jebiga. Krene utakmica i onda ovi mučenici 20 minuta ne mogu da iznesu loptu na protivničku polovinu. Pritisak skače li skače iz minuta u minut. Skontaš da je dobro što je nerešeno na poluvremenu jer ne igramo kurca. Ajde biće bolje u drugom poluvremenu. U životu nema drugo poluvreme ali u fudbalu ima, jelte. Nastavlja se utakmica, nastavlja se i ista priča - dunsteri Škoti nas dobijaju na muda i shvatiš da i da se kojim slučajem kvalifikujemo navijao bi za Mađarsku koliko smo tragični. Na sve to dodaš i komentar Gojka jebenog koji nema energiju ni snuker da prenosi. Hoću da ovo što pre zaboravim. Laku noć.